Već više decenija Biblioteka tradicionalno održava literarno takmičenje pod nazivom „Jara Labud“. Malo podsećanje na ovog poznatog
Jagodinca – Jara je bio čuveni jagodinski profesor književnosti i pesnik.Objavio je pet knjiga poezije i dobitnik je mnogih nagrada a posle njegove smrti 1986. Biblioteka je donela odluku da nagrada u literarnom stavaralaštvu za srednjoškolce nosi njegovo ime.
Pravila ovog takmičenja predviđaju da se u toku Meseca knjige (oktobar-novembar) prikupe učenički radovi poezije i proze . Tema je slobodna.
Finalne večeri odabrani učenici čitaju svoje radove pred žirijem . Njega određuje Biblioteka i u njemu su zastupljeni profesori književnosti, jagodinski književnici i predsatvnici naše ustanove
Zahvaljujemo gospođama
Miroslavi Odalović, Nevenki Milanović i Jasni Milošević što su ove godine prihvatile ovu nezahvalnu ulogu, jer su morale da donesu odluku o nagrađenima, da nekog obraduju ali i da nekog rastuže.
Ove godine učešće na takmičenju su uzele sedam oš i sve srednje škole u Jagodini.
Žiri je odlučio da nagradi sledeće učenike
Osnovna škola
Nagrađeni radovi:
Snežni čovek
Vrata kolibe je bilo nemoguće otvoriti. Uzalud smo pokušavali, ogroman smet se navalio na njih i ni makac.
Raša baci poslednji trupac na vatru: „Šta sada? Ne možemo napolje a bez drva i hrane nećemo dguo izdržati.“
„A da probamo da izbijemo ove rešetke na prozoru“, promrmlja Raša. „Kako, jedino glavom, sekiru smo sinoć ostavili napolju… Samo čudo može da nas spase“, pogledah u Rašu vidno uznemiren.
Trupac je dogoreo, a hladnoća se uvlači u kolibu. Snažan udarac u vrata me je trgao iz dremeža. Neko je ispred, pokušava da nam pomogne. Raša i ja skočismo od radosti. Uz škripu, vrata se otvaraju. Čudo jedno, nigde čoveka, samo sneg, belina od koje bole oči. Protrljah oči da se malo priviknem, Raša uradi isto.
Ono što smo ugledali sledilo nas je. Snežni čovek Jeti stoji naspram nas. Ogroman, snažan, tela izvajanog od snega, dugih ruku. Šake velike sa po četiri duga prsta, stopala široka. Snežnu belinu razbijaju samo njegove duboke plave oči. Izgleda pomalo nezgrapno, ali ne i strašno. Povratismo se od prvog šoka i krenusmo za njim. Jeti se spretno kretao po šumi i dubokom snegu. Izbegavao je jaruge i jame prekrivene snegom.
Dugo već hodamo. Raša i ja smo na ivici snage. Promrzli, umorni i gladni ćutke ga pratimo. Snežni čovek zastade. Dole je vijugao put.
Zahvaljivali smo mu na pomoći, a on je ćutke krenuo natrag. Gledali smo za njim, sve je belo, samo sneg i ništa više.
„Rašo, da mi nismo izmislili ovog Jetija?“, upitah tiho.
Raša je ćutao.
Ilija Stojadinović VI3
OŠ „Rada Miljković“
KOLO
Noć.
Devojka se šeta.
Bez cilja, izgubljeno,
hoda kroz mrak.
Noć.
A u njoj vetar
što pojačava svoju snagu.
I mesec krvave boje.
Noć.
I kolo što po proplancima igra,
odjednom stvoreno ispred devojke.
Prilazeći, čuje:
„ Hodi u krug, hodi, podaj mu se sav.
Nećeš više nikad biti sam.“‘
I zbilja, otkud sve to?
Ona korača.
Dolazi do igrača,
a zvezde polako lice svoje sklanjaju.
Jedan pogled menja sve.
„Ah, došla si“!
Vrište, hvatajući je bolno,
lica čudovišno izmenjenih.
Cika, graja, prsti oko njenih zglobova.
Život se stopio, život se zatvorio.
I lice vetra: duhovi upali u zamkunjednoličnosti, bola,
osuđeni na život u krugu.
nemoćne žrtve tuđih uticaja.
Zaista, noć.
Snažna i nabijena tenzijom.
Odjednom,
devojčino snažno: „Dosta“!
prekide graju.
Muk, pre sunčevog izlaska.
Oko devojke osta samo slama…
„Lepo ti je sestra pričala.“
„Ja ti nisam verovala.“
„To je stara legenda,
generacijama dokazana.
Mogu da te muče, da ti sude,
da pred tobom lažno puze.
Pobednik je onaj
ko život svoj
u svoje ruke uzme.“
Petra Grujin IV/1
Gimnazija „Svetozar Marković“
